|
         |
 |
Silne kiše u maju i početkom juna razigraše srce gljivarsko, a nestrpljenje iskoči iz škrinje ne skrivajući svoj osmeh od uva do uva. Već krajem aprila obreo sam se u šumi, u potrazi za kakvom retkom gljivom, koje će sveprisutna vlaga pozvati napolje. Nekako, sve je ličilo na gljivarsku 2014. Baš takvi vremenski uslovi, relativno hladni i kišoviti posebno odgovaraju plemenitoj gljivi, lisičarki. Isti takvi uslovi, uz redovno visoku cenu otkupa na početku sezone, izmamiše kao nikad, nebrojene berače, skupljače, grabuljače, ljude koje sopstveno siromaštvo i nerealna očekivanja gone da prevrnu svaki list, da počupaju svaki izdanak plodnog tela, da ostave pravu pustoš u našoj tipičnoj šumadijskoj šumi, hrastovoj šumi, panjevači, gde mladi hrastovi po ko zna koji put izbijaju iz ko zna koliko puta sečenog panja, sve dok to izmučeno telo ne istruli i nestane. |
Veoma retka gljiva u nas, verovatno i svuda na evropskom kontinentu, Leucopaxillus macrocephalus. U obimnim gljivarskim vodičima je najčešće nema. Verovatno će biti premeštena iz roda Leucopaxillus.
|
|
Svake godine jadikujem nad stanjem šume u maju i junu, kada vlada zlatna groznica (čitaj potraga za lisičarkom) ali ove godine mislim da je temeljno pustošenje dobilo i jednu nijansu psihoze. Koliko sam svojim praćenjem ove jurnjave uspeo da zaključim, većina novca dobijenog za otkup lisičarke ode na cigare, koje nervozni berači sagore i udahnu tokom boravka u šumi. Formira se groteskni začarani krug: berač potroši paklicu, u šumi napuni kesicu, kanticu, ređe korpicu, odnese sadržaj na vagu i dobije novac za sledeću paklicu. Naposletku novac pokupe veliki otkupljivači gljiva i proizvođači cigareta, a tu su i berači koji popuše svoju nagradu. Naravno, oni koji nađu više lisičarke, mogu i više da ispuše.
|
Zanimljiva i retka cepača (ala miriše), Inocybe bongardii.
|
|
Jedna od posledica ovih događanja je da mi gljivari, koji pokušavamo da zaštitimo gljive i da uživamo u prirodi, da otkrivamo i saznajemo, umesto slika razigrane prirode, uglavnom koračamo šumom, kojom je marširala divizija grozničavih. Ove godine se otkupna cena lisičarke dugo držala na nivou od 300-500 dinara, što je berače neprestano gonilo u šumu, da prevrnu i ono što godinama nisu.
|
Jedna od preslica sa najviše znakova pitanja, Amanita lividopallescens. Mnogi mikolozi je navode kao važeći takson, a opet mnogi ne (ovi drugi nisu dali jasan i prihvatljiv odgovor, o kojoj se vrsti (vrstama) radi.
|
|
Mislim da sam poslednjih godina prestao sa nerviranjem oko događanja, čiji samo svedok mogu da budem. Nije čudo što Evropa toliko traži plemenitu lisičarku. Tako mirisna, blaga, teško kvarljiva, lako svarljiva, zapanjujuće boje i oblika, lekovita i tajnovita.
|
Rod duvanjača je prilično tajanstven. Osim jablanovače, u Srbiji ima malo podataka za druge (uglavnom retke) vrste u rodu, Agrocybe pediades.
|
|
Više puta sam to rekao, da ako bi me pitali: ″Evo imamo sve jestive gljive i znamo da napravimo sva poznata jela, izaberi šta ćeš?″. I prvi put i sada posle osamnaest godina gljivarskog iskustva rekao bih bez razmišljanja, čorbu od lisičarki. Sa mesom, bez mesa, sa pavlakom ili jogurtom, jače ili slabije začinjenu, ređu ili gušću, čorbu od lisičarki. Praktično jedina prilika kada to mogu sebi da priuštim je negde u junu svake gljivarske sezone. Jesenja, četinarska lisičarka nije takvog kvaliteta, a ona iz zamrzivača (blanširana ili ne) gubi na kvalitetu. Po terenima bogatim lisičarkom, pronađem pola kilograma, nekada kilogram ili više. Kada to spojim u pet-šest izleta, to je više nego dovoljno da obradujem sebe voljenom čorbom, to jest sa više čorbi.
|
Ovu gljivu retko viđam, a posebno retko na hrastu, Hericium clathroides. Očekujem da se mikološka javnost dogovori šta je H.coralloides, a šta H.clathroides ili je to jedna vrsta.
|
|
Na žalost, maj i jun ove godine, osim lisičarkom, bili su siromašni svim drugim vrstama. Nikad manje zeka, vrganjevki, malo je bilo i amanita. Čak i sveprisutne bele mlečnice, s obzirom na vlagu, nije bilo ni uobičajeno. O razlozima možemo nagađati. Verovatno je veoma hladan mart učinio svoje. Bilo kako bilo, našlo se tu gljivarske i mikološke radosti. Kako prikupljam materijal za sledeće izdanje monografije o amanitama, našlo se tu vrednog i nedostajućeg materijala. Od prošle knjige našlo se tu pet novih vrsta i prilično formi i varijeteta.
|
Ovde su se mikolozi (trenutno) dogovorili Pluteus curtisii i Pluteus petasatus su jedna vrsta.
|
|
Da se vratim na čorbu. Prikupiti šaku zrele lisičarke, u vremenu kada je u šumi svojevrsni vašar, nije ni malo lak zadatak. Sećam se izleta sa Mikom na njenom Vučjaku. Upadosmo u koprive, u klisuru, pa u čudovišnu kupinu. Brekćem u prvoj, imam pogon na sve četiri ali još koristim dve. Izbismo u predivnu hrastovo-grabovu šumu, čistu, osunčanu, blago nagnutu. I pored svog truda u toj šumi pronađosmo više berača nego lisičarki. Svaki berač za otkup koji prođe pored očajnički pokušava da sagleda sadržaj suparničke korpe. Verovatno ako je vidi praznu, biće srećan ili barem utešen. U našim nastojanjima da se vratimo na polaznu tačku (nebo se komeša, Perun gromove sprema), počeh da se kotrljam u neviđeno strumu klisuru. Dok se hvatam za mlada stabla, shvatam da je svuda oko mene lisičarka. Sa druge strane klisure nismo našli nadu za prolaz, pa koristimo prvo pravilo orjentacije u nepoznatom, vrati se putem odakle si došao. Jes′ lako je to reći u ovoj rupetini. Korpa je otežala, nove lisičarke sam prestao da berem, jer ne znam više da li je to dobro ili loše za mene. Ni pogon na sve četiri ne pomaže, energije je sve manje, a bezdan je sada za mene bezvrh. Shvatio sam odavno zašto većina berača u šumi teži oko pedesetak kilograma ali sada tu lekciju ponavljam u prilično nezgodnom trenutku. Da ne dužim, ipak izbavih se nekako. Te avanture na Vučjaku ću se dugo dugo sećati.
|
Neki je jako cene, a njen miris nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Ovog juna je bila brojna, Lactarius volemus.Silne nove podele rodova na brojne rodove (Boletus, Lactarius, ...) ipak treba da istrpe test vremena.
|
|
Negde polovinom juna kada šumom protutnje berači i skupljači, kada poraste temperatura, kiše se prorede, što se ove godine upravo dogodilo, nastupi vreme za izlet u potrazi za preživelom žutom, u stanju: izrasti koliko možeš. U budžacima, na preskočenim kosinama, u zaboravljenim uvalama, kriju se retki primerci lisičarke, kakva ona zapravo jeste, prečnika šešira preko 10 cm (kako je satru mladu, nikada ne znaju, koliko ona zapravo može da naraste). Jedan takav izlet po padinama Rujevice, učinio me je višestruko srećnim, našao sam kvalitetnu lisičarku za čorbu, primerke koje su najveći deo spora već proizvele i odbacile, zdrave i mirise bukete. Biva prosto nestvarno kada u prerovanoj šumi u daljini ugledate nešto žuto, veliko, plemenito. Dvadesetak lisičarki i korpa je puna, kako su se samo razvile, kako li su samo preživele.
|
Da bi se stekla spoznaja o veličini lisičarke, za one koji ih beru kao bebe, evo priloženog centimetra.Drugi naslov slike bi bio, lisičarka spremna za čorbu.
|
|
Prošla je i ova sezona lisičarke. Čorba je ove godine bila magična, nekako posebna. U julu i avgustu idem u planinu. Nadam se da tamo vrelina neće rasterati vilino kolo.
|
|
|
